«Црна Гора у новој руској прози» 

Зорислав Паунковић

ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЧ.

«ЧЕРНОГОРИЯ В СОВРЕМЕННОЙ РУССКОЙ ПРОЗЕ»

 

В февральском номере литературного журнала «Знамя» российский автор Антон Уткин (1967) опубликовал цикл рассказов «Люди среднего возраста», действие которых происходит в Черногории. Повествование ведётся от первого лица,  что делает возможным проекцию автора на рассказчика. Дело в том, что у Уткина есть дом во Врдоле («Врдола - райский уголок»), где он проводит много времени. На основе этого реального жизненного опыта были созданы все истории цикла. Это, безусловно, больше, чем просто набор географических впечатлений, наблюдений и фантазий, которыми отличаются описания нашего края иностранцами. Мы вольны заметить, что создав цикл историй «Люди среднего возраста» Антон Уткин, первым в современной русской литературе, написал произведение, полностью посвященное нашей проблематике. Его следует читать не только ради описания наших мест (хотя наши люди не смогут их не узнать), или из любопытства, но прежде всего по совершенно литературным причинам.

 

Цикл «Люди среднего возраста» состоит из шести рассказов, связанных местом действия (Врдола) и личностью рассказчика. В нескольких историях  участвуют одни и те же персонажи - местные жители и приезжие. Структура цикла аналогична Лермонтовскому «Герою нашего времени», поэтому его можно рассматривать как мини-роман и допустить, что к нему могут быть добавлены новые истории. Автор представлен в рассказах как одиночка, который, хоть и не очень стар, но, кажется, уже совершил в своей жизни всё, что можно, и больше ничего от неё не требует и не ждёт. Таким образом, главный герой, вдобавок к легкому романтическому оттенку, ещё более дистанцируется от описываемых им событий. Но эта дистанция создана единственно ради нарративной перспективы так как автор никак не отделяет себя от героя своих рассказов, скорее наоборот.

 

Каждая новелла цикла «Люди среднего возраста» является конкретным событием и, как правило, привязана к определенной географической точке, однако тематика контекстуализирована гораздо шире - и исторически, и географически. Многие топонимы относятся к Черногории (Герцег-Нови, Подгорица, Цетинье, Ловчен ...), но и выходят за её пределы (Требинье). Белград вызывает в памяти давний Чеховский мотив («В Москву, в Москву, в Москву!»). Есть там и войны девяностых (история «Камелия») и актульные вопросы (членство в НАТО). Историческое прошлое Черногории затрагивается в двух рассказах («Ослик Якоб» и «Старая мельница»). Среди прочего, в них идёт речь о Руской управе 1804-1806 гг. и власти Наполеона, а в повести «Ослик Якоб» австрийский турист случайно погибает на том же самом месте, где погиб его дед более 100 лет назад. Российская тема, которая во всём этом присутствует, расширяет рамки и изменяет параметры. Наконец, присутствуют элементы фантастики (Белая Вила) и паранормальные явления, а также дихотомия здоровья и болезни.


Вдохновенные описания природы и образа жизни преподносятся, как правило, в русле истории. Главными персонажами могут быть кто угодно - местные жители или иностранцы, в первую очередь русские, которые сами становятся частью пейзажа. Русские и другие иностранцы, вроде итальянца Роберто, полностью вписываются в общую картину, и ничем не выделяются. Это средиземноморский мир, хорошо нам знакомый по фильмам Феллини. Очень феллиниевский эпизод  - встреча с крейсером во время ночной рыбалки в рассказе «Вилла Мария». Но этот мир обладает множеством местных, присущих только ему, особенностей, которые автор замечает и тонко описывает. Уткин уделяет особое внимание менталитету, акцентируя детали. А воспроизведение особой средиземноморской среды в «Людях среднего возраста» можно сравнить с известными литературными произведениями - прозой Андреа Камиллери или «Ночным поездом на Лиссабон» Паскаля Мерси.

 

Политика. Културни додатак, 7. — 2018. — 19 мая (№ 37540)

ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ
«ЦРНА ГОРА У НОВОЈ РУСКОЈ ПРОЗИ»


У фебруарској свесци књижевног часописа „Знамја“ руски писац Антон Уткин (1967) објавио је циклус приповедака „Људи средњих година“, чија се радња одиграва у Црној Гори. Приповедање се води у првом лицу, јер је аутор и лик у властитом делу. Уткин, наиме, поседује кућу у Врдоли („Врдола је – рајски кутак“), где проводи много времена. Из тог дубоко проживљеног искуства настале су ове приповетке. Оне су свакако више од пуког бележења утисака и запажања, или пак фантазија на одређену географску тему, то јест онога чиме се одликује писање странаца о нашим крајевима. Слободни смо да приметимо да је циклус приповедака „Људи средњих година“ Антона Уткина у новије време прво у потпуности успело дело у руској књижевности које се бави нашом проблематиком. Оно се не чита само због препознавања (мада, наравно, наши људи не могу да не препознају оно о чему се приповеда), нити из радозналости, већ из чисто књижевних разлога.
 

Циклус „Људи средњих година“ састоји се од шест приповедака повезаних местом радње (Врдола) и ликом наратора. У више приповедака појављују се исти јунаци – мештани и посетиоци места. Структура дела је слична оној у Љермонтовљевом роману „Јунак нашег доба“, па се дело може доживети и као мањи роман, а исто тако се може замислити да се циклусу додају нове приповетке. Аутор је у приповеткама представљен као усамљеник, који, мада не нарочито стар, као да је већ остварио све у животу, и више нема посебне захтеве и очекивања. Тако конципирани главни јунак, поред фине романтичне ноте, поседује додатну дистанцираност према материјалу који приказује. А та дистанцираност је, наравно, само у перспективи казивања, јер се аутор ничим не ограђује од јунака својих приповедака, напротив.


Иако се у свакој приповетки из циклуса „Људи средњих година“ ради о конкретном догађају, а радња се, по правилу, одиграва у једној географској тачки, тематика се контекстуализује много шире – и историјски, и географски. Помињу се многи топоними у Црној Гори (Херцег Нови, Подгорица, Цетиње, Ловћен...), али и неки изван ње (Требиње). Београд се помиње као удаљени чеховски мотив („У Москву, у Москву, у Москву!...“). Ту су и ратови деведесетих (приповетка „Камелија“), и данашњица (чланство у НАТО савезу). Историјска прошлост Црне Горе тематизује се у две приповетке („Магаренце Јакоб“ и „Стари млин“). Између осталог, дотакнуте су руска управа 1804–1806. и владавина Наполеона, а у причи „Магаренце Јакоб“ аустријски туриста несрећно страда на истом месту где је погинуо његов предак пре више од сто година. Руска тема, која је суштински присутна, још више шири оквир и мења параметре. Напокон, присутни су елементи фантастичног (Бела Вила) и паранормалног, те дихотомија болест–здравље.


Надахнути описи природе и начина живота дају се, по правилу, успут и у функцији приче. Посебну драж имају ликови, било да се ради о мештанима, или о странцима, пре свега Русима, који и сами постају део крајолика. Руси и други странци, рецимо Италијан Роберто, потпуно се уклапају у општу слику, ничим од ње не одударају. То је медитерански свет, који нам је одлично познат из Фелинијевих филмова. Фелинијевски је, рецимо, сусрет с крузером током ноћног рибарења у приповетки „Вила Марија“. Али тај свет има и много својих локалних специфичности, које аутор уочава и суптилно описује. Посебну пажњу Уткин поклања менталитету, који углавном приказује служећи се детаљима. По приказу једне специфичне медитеранске средине „Људи средњих година“ могу се поредити с познатим књижевним делима – прозом Андрее Камиљерија или „Ноћним возом за Лисабон“ Паскала Мерсијеа.

Политика. Културни додатак, 7. — 2018. — 19 мая (№ 37540)

На сайте Антона Уткина с его согласия собраны литературные произведения и документальные фильмы, созданные им в разные годы.

Курение вредит вашему здоровью